fbpx

Émile Benveniste, francuski lingvist (Alep, Sirija, 25. V. 1902 – Pariz, 3. X. 1976). Učenik Antoinea Meilleta, profesor na Collège de France (1937–69). Najprije se bavio proučavanjem iranskoga (Pokušaj sogdijske gramatike – Essai de grammaire sogdienne, 1929; suradnja na II. izdanju Gramatike staroperzijskoga – Grammaire du vieux-perse A. Meilleta, 1931), da bi se zatim posvetio ponajprije općoj indoeuropeistici (Podrijetlo tvorbe imena u indoeuropskom – Origines de la formation des noms en indo-européen, 1935). U okviru tih proučavanja predložio teoriju korijena u indoeuropskome prema kojoj se korijen sastoji od triju elemenata (suglasnik + samoglasnik + suglasnik), a na nj se mogu dodavati proširci (Nomina agentis i nomina actionis u indoeuropskom – Noms d’agent et noms d’action en indo-européen, 1948). Od mnogobrojnih njegovih članaka o općoj lingvistici najvažniji su okupljeni u dvama svescima knjige Problemi opće lingvistike (Problèmes de linguistique générale, 1966–74); u njima se bavi pitanjem jezičnoga znaka i njegove arbitrarnosti, problemom padeža, glagolskog lica i vremena, odnosom između oblika i značenja (izraza i funkcije), odnosom između govornika i diskursa itd. Bavio se također germanskim, slavenskim, hetitskim (Hetitski i indoeuropski – Hittite et indo-européen, 1962), a remek-djelo njegove semantičke i kulturno-povijesne raščlambe svakako je Riječi indoeuropskih institucija (Le Vocabulaire des institutions indo-européennes, I–II, 1969). Premda je od sredine 1950-ih dao kapitalnih prinosa tumačenju i razvoju saussureovskoga strukturalizma, u biti je ostao privržen Meilletovoj sociološkoj lingvistici, kojoj je i glavni nastavljač.

Razvrstaj:

Close Menu
×

Cart